Iz istorije zadrugarstva

Od polovine 19. veka, u Evropi nastaju prvi vidovi zadružnog organizovanja, pre svega zanatlija, a zatim i zemljoradnika. U teoriji zadružnog pokreta, može se izdvojiti više tipova zadružnog organizovanja, međutim, tri osnovna pravca su uticala i na zadružno organizovanje na našim prostorima, i to:

• Ročdelski model – nastao u Engleskoj posle štrajka tkača – 1843. godine, koji je podrazumevao slobodno stupanje i istupanje iz zadruge, ravnopravnost svih zadrugara bez obzira na broj upisanih udela – po principu „jedan čovek – jedan glas“, podelu dobiti prema obimu kupovine, plaćanje u gotovom, političku neutralnost, ograničen interes na udeonički kapital.
• Rajfajzenov model, nastao je u Nemačkoj 1848. godine u vreme velike zimske gladi – da bi se siromašni slojevi stanovništva snabdeli osnovnim namirnicama. Već 1854. godine, osnovana je prva kreditna zadruga – samopomoć zadrugara na ograničenoj teritoriji, stupanje u zadrugu bez udela, solidarnu i neograničenu odgovornost, unošenje viška dobiti u nedeljiv zadružni rezervni fond, poslovanje isključivo sa zadrugarima i besplatno vršenje funkcije.
• Šulce-Deličev model zadružnog organizovanja koji je nastao takođe u Nemačkoj 1849. godine, kada je poslanik pruskog parlamenta osnovao bolesničku i posmrtnu blagajnu, obućarske i stolarske zadruge za zajedničku nabavku, a 1850. godine i kreditnu zadrugu. Ovaj način organizovanja podrazumevao je veliki broj zadrugara, potpuno isključivanje državne pomoći, stvaranje rezervnog fonda koji se može deliti, privlačenje kapitala kroz nagrađivanje, solidarnu i ograničenu odgovornost i poslovnu specijalizaciju.

Napomena v3: ovo je duga strana. Tekst je preuzet iz prethodnog paketa i treba završno uporediti sa arhivom pre objave.